Hrabrost je relativna. Često se bojite jer nemate dovoljno informacija. Ili vas je strah zato što ih imate previše, a nemate dovoljno znanja da ih adekvatno filtrirate. Kako god, na mjestu poput Klinike za tumore svi smo bili i junaci i kukavice, ovisno o prilici. Osim spomenutoga Stošića, koji je terminator posebna kova i pred kojim bi se i Chuck Norris sakrio.
– Gospon M., mogu vas nešto zamoliti? – upitala me sestra jednog popodneva. – Recite – odvratih joj. Zvala se Ana, bila je susretljiva, simpatična i draga.
– Stigao nam je jutros mlad dečko. Jako je prestrašen, ne znam što ću s njim. Cijelo vrijeme plače. Boji se operacije. Vi ste to prošli, komunikativni ste i rječiti. Razgovarajte malo, ohrabrite ga.
– Okej, nema problema. Pokušat ću pomoći – pristao sam premda sam skeptičan bio. Ako ne može ona, kojoj je to zanimanje, što ću ja tamo?
I tako, odvela me u sobu, upoznala nas i ostavila same. Nikoga drugoga nije bilo, što im je loš potez, pomislio sam. Lakše bi mu bilo u društvu.
Mogao sam igrati na inat ili na sućut i razumijevanje. Odlučio sam se za ovo drugo, bio je i previše razjeban. Pa sam krenuo u glavu:
– Gledaj, ovo je bolnica specijalizirana za karcinome. Ljudi koji će te operirati jedino to rade i samo o tome razmišljaju. Ne da su najbolji u Hrvatskoj, najbolji su u ovom dijelu Europe. Cimer mi je 19 operacija obavio u St. Gallenu u Švicarskoj. Na dvadesetu došao je u Zagreb. Misliš da bi to učinio da su ovdje zaposleni nesposobnjakovići i budale? Nemaš razloga za brigu. Ako te itko može spasiti, onda su to Milenović, Tomičević i Stubljar. Reci mi što te točno plaši, objasnit ću ti sve, korak po korak.
– Stavit će mi cijevi u vrat… – počeo je pa zašutio.
– Jest, to je sranje, neću ti lagati. Dobit ćeš kateter, drenaže, kanilu za disanje i sondu za hranjenje. Kateter će ti treći dan izvaditi, drenove malo poslije toga, ovisno o krvarenju, a peti ili šesti dan van ide i kanila. Moći ćeš tada govoriti, čim se grlo oporavi. Dotad, pisat ćeš na papir, što jest tlaka, ali moraš čuvati jezik.
– Boli li to?
– Boli. No dobivat ćeš infuziju i tablete, što god hoćeš i koliko god hoćeš. Nemoj trpjeti bol, zovi odmah sestru. Mene već smatraju narkomanom i tabletomanom, počnem se tresti čim u ladici imam manje od table tramala pa tražim još, ali zaboli me što govore. O jetri i bubrezima razmišljat ću poslije.
Istini za volju, nisam ih trošio više od četiri dnevno, no nasmijao sam ga.
– Hoću li moći iz kreveta? – bilo je sljedeće pitanje.
– Tek kad ti većinu toga izvade. Prva dva dana bit ćeš u šok-sobi. Tamo će te strogo kontrolirati, bez ikakvih posjeta. Onda će te prebaciti na odjel. Ipak, bilo bi dobro da ti nitko ne dolazi najmanje četiri-pet dana. Vidjet će te u bolovima, s gomilom cjevčica, i počet će očajavati. A s njima, i ti ćeš pasti u depru. U toj fazi, posjeti ti samo škode. Ako ikako možeš, izdrži bez staraca i rodbine.
– Koliko će to trajati?
– U idealnom slučaju, 14 dana, što znači da neće biti infekcija, odbacivanja tkiva ni bilo kakvih komplikacija. To se međutim u praksi ne događa, tako mi je rekao Tomičević. Ja sam mu obećao da će upravo tako i biti, pa nek on gudi svoje. Ali tri tjedna do mjesec dana, otprilike.
– A onda?
– Onda će se sastati konzilij, svi njihovi liječnici, koji će odlučiti o tome trebaš li na zračenje i kemoterapiju. Zračenje je više-manje redovita stvar, a kemoterapiju određuju samo ako metastaze odu dalje od vrata. No o tome nemoj razmišljati, ponašaj se kao da će sve biti u redu. Jer i hoće.
Još sam mu neke sitnice htio spomenuti, ali zvali su me na previjanje. Poslije se nismo družili, no sretali smo se na hodniku. Mnogo je bolje raspoložen bio, barem na površini. U dubini, vozio se na ringišpilu, vjerojatno. Kao i svi. Rak je takav, jeben. I ne treba se sramiti toga. Suze vam smiju vidjeti, čovjek ste, niste robot. Bitno da vam ne vide leđa.